Седам жена, седам различитих жртава насиља. На сцени седам фантастичних глумица уверљиво глуме све улоге: насилнике, полицију,, родитеље, децу, социјалну службу, комшије и пријатеље који се оглушују о њихову тешку и мучну судбину. Комад говори о томе како су упознале своје партнере- своје будуће мучитеље, колико су дуго и какво насиље трпеле и присећају се како су доспеле до робије. Минималистичка, а опет упечатљива сценографија, костими и одлична режија наше суграђанке Александре Ковачевић. На мене, као и на сваку особу у препуној сали, ова узнемирујћа, а ипак тако присутна тема оставила је јак и мучан утисак. Свако је гледао у страху и са жаљењем како животи тих седам жена иду полако ка дну и доводе до убистава оних од којих су биле понижаване, малтретиране, убијане у појам. Оне постају убице, јер другог излаза нема.Глумице су одрадиле такав посао да сам имао утисак да гледам реалне ситуације, али да сам немоћан да притрчим бини и да им помогнем.Све оне су се обраћале за помоћ ближњима, полицији, социјалним службама- али нису добиле никакву заштиту. За мене порука ове представе је да позове публику на акцију да се нешто у друштву промени и да на насиље имамо нулту толеранцију.
2023-03-21